ЗАБЛАЋЕ КОД ЧАЧКА, НА ЗАПАДНОЈ МОРАВИ, И ЊЕГОВА ДУГА ПОВЕСНИЦА Више од села Два пута је ово село посећивао српски краљ. Најстарији документ чачанског Архива у вези је са овдашњом сеоском школом. Овде је рођен песник Владислав Петковић Дис, као и рударски инжењер Драгутин Поповић, први Србин који је крочио на Северни пол. О овом селу писали су Јоаким Вујић и Феликс Каниц, овде се описмењавао Јеврем Обреновић... Пуно је артефаката и прича. Живот, дабоме, стално дописује нове странице. Село расте, стара школа пуна је ђака. Има и наде и вере
Пише: Даница Оташевић
Фото: Владимир Симић, Драган Тодоровић, Архива НР
Многи ће рећи: село као село. Али, Заблаће је много више од села.
Први писани трагови потичу из 15. века, али живот је почео много раније, у доба кенозоика, период неогена. Средњовековни гвоздени мач, ћилибарска огрлица, прстен, византијски и римски новац пронађени у Заблаћу обогатили су сталну збирку Народног музеја у Чачку. Најстарији писани документ чачанског Архива везан је за заблаћку школу. У доба Карађорђевог устанка у Заблаћу је живео кнез Пожешке нахије Аврам Лукић. Овде је рођен родоначелник српске модерне поезије Владислав Петковић Дис. Два пута је Заблаће посетио краљ Александар Обреновић. Свештеник Владимир Поповић написао је „најстарију чачанску књигу” и подигао школу. У ратовима цркву и школу палили су Турци, Аустријанци и Немци, односили црквена звона, али нису угасили жеђ за слободом и знањем. Народни посланик Милан Поповић подигао је осам школа у Трнавском срезу. Овде је 1869. рођен рударски инжењер Драгутин Поповић, први Србин који је ступио ногом на Северни пол предводећи руску научну експедицију. Мештани су у порти цркве подигли споменик непознатом црвеноармејцу, пилоту „који паде за нашу слободу у борби против крвавог фашизма 1944. године”, али и споменик Миљку Танасковићу, витезу Карађорђеве звезде. У Цркви Светог Архангела Гаврила уписано је 193 јунака пала у Великом рату. О Заблаћу су писали путописци Јоаким Вујић, Феликс Каниц, Владимир Поповић, Влајо Тошић, али живот не стоји, стално исписује нове странице.
СРЕДЊОВЕКОВНИ ТРАГОВИ
Фосилни остаци животиња похрањени у Палеонтолошкој збирци Народног музеја у Чачку сведоче да је на простору Заблаћа живот постојао и у праисторијско доба. Славољуб Зарић пронашао је на свом имању 1968. године зубе изумрлих сурлаша горфотеријума и мамута. У сталној поставци Народног музеја налази се гвоздени мач из 15. века, пронађен у старом кориту Западне Мораве, дуг 114 сантиметара. Ископан је и један прстен из 12. века. Аустријски путописац из 19. века Феликс Каниц пише о ћилибарском налазишту у Заблаћу: „Нађене су избушене куглице, које су, нанизане, вероватно украшавале врат или руку неке праисторијске лепотице.”
На траси некадашњег римског пута кроз село 1969. године откривена је остава византијског новца. Чачански музеј купио је од Кузмана Котуровића 125 византијских трахеја, десет година раније Народни музеј у Београду откупио је значајнију збирку са 268 византијских бакарних новчића који су исковани у ковници краљева Манојла I Комнина, Андроника I Комнина, Исака II Анђела и других владара који су господарили Балканом почетком 13. века.
У турском катастарском попису житеља Смедеревског пашалука из 1476. године, пописано је село Заблато које је имало 12 домова и три табије. У Заблату је живео Радован Ћуричић, Витко, син Добрисала, и с њим Радул, његов брат, Петак, син Борчина, Никола, син Радосала, и с њим Радој, његов брат, итд. Свега 15 одраслих мушких глава. У попису из 1523. године Заблато је уписано као Заблатје, које има 24 дома и 45 табија, да би 1572. село имало само три хришћанске куће. Заблаће је плаћало спахији 1.029 акчи феудалне даће. Током турског ропства број хришћанских домова се смањивао, а муслиманских повећавао. После Првог и Другог устанка ослобођене просторе населиле су придошлице из Старог Влаха, Херцеговине и Црне Горе. Заблаће је 1822. године имало 28 кућа, а десетак година касније село је нарасло на 44 домаћинства. Од средине 19. века до 1962. године Заблаће је са Вапом и Балугом чинило једну општину, док је заблаћка парохија обухватала више села.
ЗАБОРАВЉЕНИ КНЕЗ АВРАМ ЛУКИЋ
Први житељи Заблаћа живели су у трошним колибама од дрвета и блата на обалама Западне Мораве, или у земуницама. Верује се да је још за време Кочине крајине, око 1720. године, у Заблаћу постојала црква дашчара, коју су Турци спалили. Нову цркву подигао је 1808. године пожешки кнез Аврам Лукић, а уз цркву и прву школу. Лукићи су родом из села Рајца, а титулу кнеза Пожешке нахије Аврам је наследио од старијег брата Арсенија. Због државничких обавеза и трговине стоком Лукић се населио у Заблаћу. Имао је личног секретара и одатле за време устанка ишао у бојеве против Турака, али и у важне мисије. Године 1805. изабран је за члана Правитељствујушћег совјета, где је представљао Пожешку, а потом и Рудничку нахију. Кнеза Лукића и Јеремију Гагића, секретара Совјета, Карађорђе 1806. године шаље у Трст богатим Србима по новчану помоћ. Вратили су се са 12.750 форинти и обећањем да ће Доситеј Обрадовић доћи у Србију. Наредне године Аврам Лукић одлази у дипломатску мисију Русима у Букурешт, с молбом за војну помоћ. Заслужан је за долазак руског дипломате Родофинкина, који је у Београду дочекан топовском паљбом са Калемегдана. Аврам Лукић отворио је школу у Заблаћу, најпре у свом дому, а потом 1808. године, под утицајем Доситеја Обрадовића, прву јавну школу у нахији. У заблаћкој школи Аврамов секретар Нешко Недовић учио је писмености Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша, Јанка Михаиловића Молера из Негришора, сина Ивана, потоњег владику жичког Јоаникија, Милосава Перуничића из Слатине, проту Вукосава из Ваљева, будуће свештенике Симу из Јежевице и Видосава Вучетића. Аврамову цркву и школу спалили су Турци после Хаџи-Проданове буне. Кнез Аврам Лукић прикључио се кнезу Милошу Обреновићу у подизању Другог устанка, учествовао је у борбама на Љубићу, Ртарима, на Краљеву. После боја на Љубићу Лукић је отишао са кнезом Милошем на преговоре у логор Хурдиш-паше у Зворник. Преговори нису ишли добро за српску страну, па је лукави кнез Милош понудио да остави Лукића и крагујевачког кнеза Мијаила Оташевића као таоце, а он да се врати у Србију да умири побуну. Десило се супротно, Милош је наставио борбу за ослобођење, а Турци су таоце живе закопали у земљу. Лукићева жена Босиљкаобновила је 1819. године цркву којуЈоаким Вујић 1828. овако описује: „У овом селу јест мала црква од плетара и дасака начињена. Слава цркве је Михаел Архангел. Црква није поседовала никакву земљу, али је спахији Турчину плаћала годишње пет акчи пореза.”
Око 1840. године дозвољено је да се поред цркве брвнаре сахрањују мештани, па се данас гробље зове Стара црква. Сачувано је име старог црквишта, мада многи не знају да је ту некада био центар вере и писмености целе нахије. Парохијани су шездесетих година 19. века одлучили да граде нову цркву, али два километра јужније, поред трасе тек пробијеног пута Чачак–Краљево. Црква је завршена 1874, али је пропевала на Митровдан следеће године.
ДУХОВНИК И ХРОНИЧАР ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ
Захваљујући записима свештеника Владимира Поповића, рођеног 1846. у Заблаћу, који је био јереј ове парохије од 1871. до 1894. године, може се донекле реконструисати хроника села у 19. веку. Владимиров стриц Видосав Вучетић био је свештеник рајачке парохије од 1830. до 1856. године. Видосав је био један од ретких писмених људи, претплатник на књиге које су штампане у Бечу, утицао је да се три његова синовца школују. Најмлађи Владимир завршио је 1867. године богословију у Београду. Породица Вучетић добила је наследно право на парохију и стално презиме Поповић.
Владимир је најпре учитељевао у Ариљу, Заблаћу и Ђунису, да би 1871. био рукоположен за свештеника и добио парохију у родном селу. Сарађивао је са Миланом Ђ. Милићевићем. Склон писању и беседништву, описао је своје школовање, али и како је у Заблаћу изграђена црква, а општинска судница претворена у школу. За ову школу механџија Димитрије Петковић, досељеник из Табановаца, даровао је 1868. године 12 дуката цесарских и 1.800 гроша за подизање цркве. Осмогодишња школа век касније понеће име његовог сина Владислава, који је рођен 10. марта 1880. године у Заблаћу.
Протојереј Поповић пронашао је на листу једног минеја у овчарском манастиру Сретење запис о постојању школе у Заблаћу у време Првог српског устанка. „Ове књиге обнови Јован Јанковић, учитељ заблаћки, помоћу својих ђака за вечни спомен фебруара месеца 1813. године за време девете године владања Кара-Ђорђа Петровића”. Оставио је попис учитеља и бројно стање ђака кроз цео век, какав је био положај сеоског учитеља. Стављајући се у јесен 1901. на чело одбора за подизање треће заблаћке школе, Поповић је тај дан, у стилу великог говорника и просветитеља, назвао епохалним. „Од како је Српства на овом тлу, такав дан школска општина Заблаће дочекала није. Овај дан ће вековима проповедати нашу љубав омладини нашој и народној просвети.”
У Народној библиотеци Србије као најстарија „чачанска књига” слови Поповићева штампана брошура Каква је свештеничка награда и каква треба да буде из 1879. године. Владимир Поповић се 1868. године огласио у Српским новинама „Беседом жалости” поводом убиства кнеза Михаила. Краљ Милан Обреновић одликовао је заблаћког свештеника неборачком Споменицом за заслуге у Првом српско-турском рату, а „по милости Божјој” краљ Александар Обреновић 1894. године именује Поповића за члана Духовног суда жичке епархије. Исте године добио је и Орден Светог Саве четвртог степена. Писану грађу протојерејаПоповића потомци су предали Историјском архиву у Чачку, па се на основу његових записа, црно на бело, може аргументовано говорити о прошлости Заблаћа.
ЧЕКАЈУЋИ ОДУЖИВАЊЕ
Заблаћку парохију преузео је 1900. Владимиров син Милан Поповић. Њему је припала част да по други пут дочека владара Србије. У септембру 1902. године краљ Александар Обреновић и краљица Драга на путу од Краљева према Чачку задржали су се у Заблаћу и присуствовали молебствију у локалној цркви. Организован је свечани ручак за преко 100 особа, у порти је играло весело коло, а на здравицу пароха краљ је одговорио поздравом окупљеном народу Трнавског среза. За свако место велика је част да га посети владар, а Заблаће је ту част доживело два пута.
Свештеник Милан Поповић био је са својим парохијанима и народом у Балканским и Великом рату, у Бизерти и на Солунском фронту обављао је свештеничку и патриотску дужност. Када се вратио у Заблаће дочекала га је црква без звона, разрушена школа, осиромашена и у црно завијена парохија. Вођен очевим примером подухватио се да уз помоћ народа и добровољним прилозима обнови духовни и световни храм. Године 1931, на првим изборима после Шестојануарске диктатуре из 1929, добио је мандат житеља Трнавског среза и вароши Чачак да их представља у Народној скупштини Краљевине Југославије. Из књижице Мој рад као народног посланика, коју је објавио 1935. године, знамо шта је посланик Поповић у парламенту говорио и какве интерпелације подносио. У осам општина Трнавског среза грађено је седам школа за шта је посланик обезбедио око 250.000 динара и давао личне прилоге. Као питање над питањима био је тежак положај сељака. Говорио је да је сељак душа једне државе, критиковао је мали буџет за пољопривреду која заостаје у свим гранама. „У моме крају има тако сиромашних домова, где немају могућности да купе ни гас.” У рату је „сељак највећи борац, груди даје и целокупну војну комору, даје хлеб, храни и алу и врану”, а у миру је презадужен и заборављен, говорио је. Критиковао је занемаривање ратних инвалида, предлагао увоз високородних сорти поврћа и воћа, расних грла стоке и живине да би се увећали приноси. Милана Поповића стрељали су 1941. године Немци приликом повлачења из Чачка у Краљево, а свештеникова кућа опљачкана је и запаљена.
Иако кнез Аврам Лукић, поета Владислав Петковић Дис, свештеници и просветари Владимир и Милан Поповић чине да Заблаће буде више од села, још немају спомен-обележја. Оно што су заборавили људи, чува време. Лукићево црквиште населиле су сени предака, а књиге староставне најтрајнији су споменици. Још поносно народу служи Храм Светог Архангела Гаврила, школска зграда подигнута пре 120 година није изгубила на лепоти и пуна је ђака. Можда се неко од њих сети дуга према прецима, врати их у живот.
НОВЕ СТРАНИЦЕ
Из затамњене прошлости Заблаћа појавиле су се недавно нове странице. Мештани су 2018. године подигли споменик свом једином витезу Карађорђеве звезде са мачевима, потпуковнику Миљку Танасковићу (1888–1956), хероју из два балканска и два светска рата. Танасковић је носилац Албанске споменице, Златне медаље за храброст, одличја Белог орла, Светог Саве, француског Ордена ратног крста са палмама. Споменик је признање и сељаку Велисаву Танасковићу који је са четири сина (Танасије, Милосав, Радован и Миљко) прешао Албанију и на бајонету донео слободу, али и свим јунацима из заблаћке парохије који су пали у ратовима од 1912. до 1918. Заблаће је дало 44 жртве, Вапа 36, Балуга 25, Кукићи 27, Липница седам, Горичани 54.
Још незаокружена прича је о рударском инжењеру Драгутину А. Поповићу, рођеном и крштеном у Заблаћу 1869. године. Поповића је живот одвео у Русију на школовање. Као рударски инжењер пропутовао је најзабаченије пределе од Дњепра до Владивостока и од Крима до Леденог океана. Све је то Поповић прошао, већином сам, са ранцем на леђима и најнеопходнијим рударским алатом. Од 1908. до 1913. године истраживао је поларне крајеве (Шпицберг, Медвеђе острво, Верангер фјорд). Његово последње путовање било је 1913, када је предводио научну експедицију од 100 људи на Нову земљу, у области где никада није ступио човек. Експедиција у земљи леда, самоједа и белих медведа боравила је скоро годину дана, померивши границу до које је стигао човек до 74 степена северне географске ширине и на 160 километара од Северног пола. Научну мисију и Поповићев успешан живот у Русији прекинула је Октобарска револуција. Вратио се са породицом у Београд, где је умро пред Други светски рат. Овај кроки је само наговештај о још једном великану рођеном у Заблаћу; њиме ћемо се свакако још бавити.
Село расте, живот буја. Отварају се нове странице историје. Можда ће на једној од њих бити уписана великим словима имена славних предака. Јер без знања прошлости тешко је у будућности препознати себе, опстати у вихорима.
***
Завет
Заблаће је 23. јуна 1889. посетио краљ Александар Обреновић. У поздравној оди династији Обреновић, свештеник Владимир Поповић позивајући се на „кобан Видовдан када на Косову пропаде српска слава и моћ, где изгибе цвет јунака српских”, заветовао је младог монарха:
„У Србији још нема Косова ни Приштине. Нема призренске престонице Душанове, нема Скопља српске зборнице, нема Пећи српске патријаршије, нема српских задужбина Високих Дечана ни Ђурђевих ступова, цркве Милешеве ни Сопоћана, Србију још не запљускују Лаб, Ситница, Струма и Вардар, а ван граница краљевине наше још се чује плач и уздах патничке браће наше. Будућност очекује од тебе, Господару, да Србији придружите све оно што је њено било, кад време Ваше дође, унутра да средите и спојите овако поцепану, овако разрођену браћу нашу, и да Србију са таласа узбурканог мора приведете у тихо пристаниште мира и спокоја.”
***
Дисова крштеница
Свештеник Владимир Поповић уписао је у матичну књигу месне цркве да је 27. фебруара рођен, а 2. марта 1880. године (по старом календару) крштен, младенац Владислав, син Димитрија и Марије Петковић из Заблаћа (10. март по новом календару). Овај податак обара све дилеме и прекрајања крштенице о рођењу једног од најзначајнијих српских песника, Владислава Петковића Диса (1880–1917). Дисово име понела је 1963. године основна школа у Заблаћу, а годину дана касније у Чачку је заживела песничка манифестација „Дисово пролеће.”
Многи ће рећи: село као село. Али, Заблаће је много више од села.
Александар Обреновић. Свештеник Владимир Поповић написао је „најстарију чачанску књигу” и подигао школу. У ратовима цркву и школу палили су Турци, Аустријанци и Немци, односили црквена звона, али нису угасили жеђ за слободом и знањем. Народни посланик Милан Поповић подигао је осам школа у Трнавском срезу. Овде је 1869. рођен рударски инжењер Драгутин Поповић, први Србин који је ступио ногом на Северни пол предводећи руску научну експедицију. Мештани су у порти цркве подигли споменик непознатом црвеноармејцу, пилоту „који паде за нашу слободу у борби против крвавог фашизма 1944. године”, али и споменик Миљку Танасковићу, витезу Карађорђеве звезде. У Цркви Светог Архангела Гаврила уписано је 193 јунака пала у Великом рату. О Заблаћу су писали путописци Јоаким Вујић, Феликс Каниц, Владимир Поповић, Влајо Тошић, али живот не стоји, стално исписује нове странице.
Фосилни остаци животиња похрањени у Палеонтолошкој збирци Народног музеја у Чачку сведоче да је на простору Заблаћа живот постојао и у праисторијско доба. Славољуб Зарић пронашао је на свом имању 1968. године зубе изумрлих сурлаша горфотеријума и мамута. У сталној поставци Народног музеја налази се гвоздени мач из 15. века, пронађен у старом кориту Западне Мораве, дуг 114 сантиметара. Ископан је и један прстен из 12. века. Аустријски путописац из 19. века Феликс Каниц пише о ћилибарском налазишту у Заблаћу: „Нађене су избушене куглице, које су, нанизане, вероватно украшавале врат или руку неке праисторијске лепотице.”
Чачански музеј купио је од Кузмана Котуровића 125 византијских трахеја, десет година раније Народни музеј у Београду откупио је значајнију збирку са 268 византијских бакарних новчића који су исковани у ковници краљева Манојла I Комнина, Андроника I Комнина, Исака II Анђела и других владара који су господарили Балканом почетком 13. века.
брат, Петак, син Борчина, Никола, син Радосала, и с њим Радој, његов брат, итд. Свега 15 одраслих мушких глава. У попису из 1523. године Заблато је уписано као Заблатје, које има 24 дома и 45 табија, да би 1572. село имало само три хришћанске куће. Заблаће је плаћало спахији 1.029 акчи феудалне даће. Током турског ропства број хришћанских домова се смањивао, а муслиманских повећавао. После Првог и Другог устанка ослобођене просторе населиле су придошлице из Старог Влаха, Херцеговине и Црне Горе. Заблаће је 1822. године имало 28 кућа, а десетак година касније село је нарасло на 44 домаћинства. Од средине 19. века до 1962. године Заблаће је са Вапом и Балугом чинило једну општину, док је заблаћка парохија обухватала више села. 
Први житељи Заблаћа живели су у трошним колибама од дрвета и блата на обалама Западне Мораве, или у земуницама. Верује се да је још за време Кочине крајине, око 1720. године, у Заблаћу постојала црква дашчара, коју су Турци спалили. Нову цркву подигао је 1808. године пожешки кнез Аврам Лукић, а уз цркву и прву школу. Лукићи су родом из села Рајца, а титулу кнеза Пожешке нахије Аврам је наследио од старијег брата Арсенија. Због државничких обавеза и трговине стоком Лукић се населио у Заблаћу. Имао је личног секретара и одатле за време устанка ишао у бојеве против Турака, али и у важне мисије. Године 1805. изабран је за члана Правитељствујушћег совјета, где је представљао Пожешку, а потом и Рудничку нахију. Кнеза Лукића и Јеремију Гагића, секретара Совјета, Карађорђе 1806. године шаље у Трст богатим Србима по новчану помоћ. Вратили су се са 12.750 форинти и обећањем да ће Доситеј Обрадовић доћи у Србију. Наредне године Аврам Лукић одлази у дипломатску мисију Русима у Букурешт, с молбом за војну помоћ. Заслужан је за долазак руског дипломате Родофинкина, који је у Београду дочекан топовском паљбом са Калемегдана.
Аврам Лукић отворио је школу у Заблаћу, најпре у свом дому, а потом 1808. године, под утицајем Доситеја Обрадовића, прву јавну школу у нахији. У заблаћкој школи Аврамов секретар Нешко Недовић учио је писмености Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша, Јанка Михаиловића Молера из Негришора, сина Ивана, потоњег владику жичког Јоаникија, Милосава Перуничића из Слатине, проту Вукосава из Ваљева, будуће свештенике Симу из Јежевице и Видосава Вучетића. Аврамову цркву и школу спалили су Турци после Хаџи-Проданове буне.
Кнез Аврам Лукић прикључио се кнезу Милошу Обреновићу у подизању Другог устанка, учествовао је у борбама на Љубићу, Ртарима, на Краљеву. После боја на Љубићу Лукић је отишао са кнезом Милошем на преговоре у логор Хурдиш-паше у Зворник. Преговори нису ишли добро за српску страну, па је лукави кнез Милош понудио да остави Лукића и крагујевачког кнеза Мијаила Оташевића као таоце, а он да се врати у Србију да умири побуну. Десило се супротно, Милош је наставио борбу за ослобођење, а Турци су таоце живе закопали у земљу. 
Лукићева жена Босиљка обновила је 1819. године цркву коју Јоаким Вујић 1828. овако описује: „У овом селу јест мала црква од плетара и дасака начињена. Слава цркве је Михаел Архангел. Црква није поседовала никакву земљу, али је спахији Турчину плаћала годишње пет акчи пореза.” 
Захваљујући записима свештеника Владимира Поповића, рођеног 1846. у Заблаћу, који је био јереј ове парохије од 1871. до 1894. године, може се донекле реконструисати хроника села у 19. веку. Владимиров стриц Видосав Вучетић био је свештеник рајачке парохије од 1830. до 1856. године. Видосав је био један од ретких писмених људи, претплатник на књиге које су штампане у Бечу, утицао је да се три његова синовца школују. Најмлађи Владимир завршио је 1867. године богословију у Београду. Породица Вучетић добила је наследно право на парохију и стално презиме Поповић. 
претворена у школу. За ову школу механџија Димитрије Петковић, досељеник из Табановаца, даровао је 1868. године 12 дуката цесарских и 1.800 гроша за подизање цркве. Осмогодишња школа век касније понеће име његовог сина Владислава, који је рођен 10. марта 1880. године у Заблаћу.
помоћу својих ђака за вечни спомен фебруара месеца 1813. године за време девете године владања Кара-Ђорђа Петровића”. Оставио је попис учитеља и бројно стање ђака кроз цео век, какав је био положај сеоског учитеља. Стављајући се у јесен 1901. на чело одбора за подизање треће заблаћке школе, Поповић је тај дан, у стилу великог говорника и просветитеља, назвао епохалним. „Од како је Српства на овом тлу, такав дан школска општина Заблаће дочекала није. Овај дан ће вековима проповедати нашу љубав омладини нашој и народној просвети.” 
Заблаћку парохију преузео је 1900. Владимиров син Милан Поповић. Њему је припала част да по други пут дочека владара Србије. У септембру 1902. године краљ Александар Обреновић и краљица Драга на путу од Краљева према Чачку задржали су се у Заблаћу и присуствовали молебствију у локалној цркви. Организован је свечани ручак за преко 100 особа, у порти је играло весело коло, а на здравицу пароха краљ је одговорио поздравом окупљеном народу Трнавског среза. За свако место велика је част да га посети владар, а Заблаће је ту част доживело два пута.
какве интерпелације подносио. У осам општина Трнавског среза грађено је седам школа за шта је посланик обезбедио око 250.000 динара и давао личне прилоге. Као питање над питањима био је тежак положај сељака. Говорио је да је сељак душа једне државе, критиковао је мали буџет за пољопривреду која заостаје у свим гранама. „У моме крају има тако сиромашних домова, где немају могућности да купе ни гас.” У рату је „сељак највећи борац, груди даје и целокупну војну комору, даје хлеб, храни и алу и врану”, а у миру је презадужен и заборављен, говорио је. Критиковао је занемаривање ратних инвалида, предлагао увоз високородних сорти поврћа и воћа, расних грла стоке и живине да би се увећали приноси. Милана Поповића стрељали су 1941. године Немци приликом повлачења из Чачка у Краљево, а свештеникова кућа опљачкана је и запаљена. 
Из затамњене прошлости Заблаћа појавиле су се недавно нове странице. Мештани су 2018. године подигли споменик свом једином витезу Карађорђеве звезде са мачевима, потпуковнику Миљку Танасковићу (1888–1956), хероју из два балканска и два светска рата. Танасковић је носилац Албанске споменице, Златне медаље за храброст, одличја Белог орла, Светог Саве, француског Ордена ратног крста са палмама. Споменик је признање и сељаку Велисаву Танасковићу који је са четири сина (Танасије, Милосав, Радован и Миљко) прешао Албанију и на бајонету донео слободу, али и свим јунацима из заблаћке парохије који су пали у ратовима од 1912. до 1918. Заблаће је дало 44 жртве, Вапа 36, Балуга 25, Кукићи 27, Липница седам, Горичани 54.
